O životu kakav želiš

Najpoznatiji pisci pišu za vas

RUŽICA

 

“Biće ovo jedan divan, drugačiji dan”, pomislila je dok je čekala autobus broj 31 da se odveze na Studentski trg, iako, nije baš počeo sjajno.

Prvo je Gorica zvala , kao i svakog jutra, da joj  prepriča vesti iz novina, ali nikada joj nije polazilo za rukom da  prekine stariju sestru. Zatim joj je bivši muž pokunjeno javio da se razvodi od svoje druge žene, i da će možda neko vreme, ako ona nema ništa protiv, živeti u njihovoj vikendici u Lipovici, a na kraju joj je komšinica sa sprata ispod, održala tiradu o pranju terase. Podigao joj se pritisak, od svega, ali se na sreću, setila onih mudrih  reči– da je život suviše kratak da bi se na bilo koga ljutio dugo, pa se,  odagnavši kratkotrajni bes, lepo sredila i izašla  napolje.

Dok je čekala autobus, gledala se u odrazu reklamnog panoa na kome je bila fotografija devojke u lepršavoj letnjoj bluzi. Obukla je bordo haljinu, kosu je skupila u nisku pundju, i na trenutak je pomislila kako se istrošila za novi zeleni ram za naočare, a onda se setila da je odlučila da se posveti sebi, i da je, u stvari, odlično što se malo ponovila, i da baš izgleda lepo, iako  je sama sebi, preko slike te devojke, odjednom izgledala starije nego što se osećala.

“Leto je ionako prošlo, stigla je zlatna jesen”, pomislila je, vreme je da zamene reklamni pano.

Dok se sa školarcima tiskala u autobusu, stežući tašnu i lep notes u čvrstom povezu glatkih korica, koji je kupila juče, kroz glavu su joj tutnjale nepovezane misli.  Neka mlada majka sedela je držeći dečačiča od dve godine u krilu, i onda se setila da joj  se Tanja sinoć javila preko Skajpa, “mama, svi smo odlično, ne brini” kazala je, i da se u Sidneju oseća dah dolazećeg proleća, Dušan je mahao kašikom, umusavljen od kaše, i ponavljao “zdravo, baba” od čega joj se srce topilo, sledećeg leta će svo troje doći u Beograd, to je sada bilo zacrtano. Udahnula je duboko. Sve je dobro.

Dve gospođe u godinama koje su krenule u provod u Knez Mihailovu, razmenjivale su iskustva iz Doma zdravlja i govorile o bolnim kolenima; neko joj je ponudio da sedne, ali je odmahnula glavom, ona ne želi da sedne, oseća se mladom. Na pešačkom, kod Londona, spazila je Dejana, svoju nekadašnju gimnazijsku simpatiju, kako oborenih ramena stoji ispod velikog bilborda koji reklamira srećnu penziju uz beskamatni keš kredit. Bila je to tužna slika.

“Gospode, kako se zapustio”, pomislila je, i stresla se.

Penzija, starost, jesen, sve u šta bi pogledala, slalo je tu poruku. O prolaznosti, o vremenu, o životu koji je kao tren.

“Ružice, jesi li poludela, saberi se,” promrmljala je u sebi. Nakašljala se i ispravila kičmu. Uhvatila se čvrsto za šipku i bacila jedan mali osmeh na tek probudjeni i suncem obasjani Trg Republike. “Moj život neće izgledati ovako”, pomislila je, “ja ću ga živeti po svom”.

“Silazite?”, neko je ljubazno pitao.

“Ne”, kratko je odgovorila i sklonila se sa vrata. Ne još. “Ja ne silazim”, pomislila je, “penjem se”. I nasmejala se.

Kad je nekoliko minuta kasnije izašla na Studenskom trgu, korak joj je bio odlučan, telo pravo, misli neuporedivo bolje. Pogledala je na sat. Imala je još petnaestak minuta. “Zašto da ne”, pomislila je. Popravila je nabore na haljini, podigla glavu, rekla sebi glasno “Sad, napred”, i, sa odlučnošću ruskog generala, umarširala na Filološki fakultet, samo da ga vidi iznutra.

Nikada ranije nije ušla ni na jedan fakultet.  Nije bila student. Posle završene gimnazije, odmah se zaposlila u banci. Onda je došao brak, pa ćerka, pa osam godina kasnije i sin. Život. Dobar život. Lep život.  Biti dobra mama. Raditi, kuvati, peglati, voleti decu. U redu, bilo je i teških trenutaka, razvod, pa kad je Tanja pre četiri godine otišla sa mužem u Australiju, pa kad je pre dve godine Srđan, njen sin, otišao na prekookeanski brod da oplovi svet, pa kad je odjednom svako veče provodila držeći daljinac u ruci, pre nego što u 23 sata ode na počinak, da bi bila odmorna za rad sa klijentima u ekspozituri banke u predgradju, u koju su je premestili dve godine pred penziju. I zatim, bilo je tužnih trenutaka usamljenosti, tog osećanja da tako izgleda silazak, da je ostala sama, da stari i da će joj se život svesti na ono što vidi svuda unaokolo – umor, i tišinu. Zimus, dok je kod frizera čitala novine, naletela je na magične reči one žene kojoj se uvek divila : “da je život sranje za one koji misle da sve znaju i da je genijalan za one koji su spremni da uče”.

Bila je to rečenica koja je promenila sve. Tada, dok je gledala sebe u ogledalu sa farbom na kosi, opuštenim obrazima i linijom usana koja ide na dole, i videla samo ženu koja pokriva sede i koja ne zna šta će sa sobom, odlučila je da će da ima genijalan život. Da penzija nije kraj. Da je starost relativan pojam. Da su godine samo referenca za policiju i opštinu. Da će da uči. Da će da se zabavlja učenjem. Niko ne može da joj zabrani da počne ispočetka.

Osećala se dobro, poletno uzvišeno, među studentima, udahnula je to, nešto, zažmurila na tren, kao da se napila vode sa nekog čudesnog izvora, a zatim je izašla napolje i spustila se do Instituta za strane jezike u Jovanovoj.

Dve devojke u klupi ispred nje, gurkale su se, kad su je videle.

“Ono, kao, nisam znala da ćemo da imamo i babe u grupi”, šapnula je jedna, a druga se zakikotala.

Ružica ih je čula, ali se nije naljutila. Otvorila je svoj lepi notes glatkih korica, sa leptirima žutim, roze i ljubičastim.

“My name is Ružica”, napisala je na prvoj stani. A onda je dodala. “I am a student. I learn English.”

Napisala je i “Live your life”, poruku koju je videla usput na nekoj reklami, i nije bila sigurna da li dobro zapamtila, ali nije imala vremena da to razmrsi, pošto je ušla profesorka.

Samo je dva puta podvukla hemijskom, pa će o tome misliti sutra.