O tradiciji

Najpoznatiji pisci pišu za vas

O tradiciji

PIVSKA KRIGLA DUŠANA SILNOG

Kada prosečnog Srbina pitate šta je srpsko tradicionalno piće, kao iz topa će vam odgovoriti – rakija! Oni malo prefinjeniji će reći da je to vino, oni malo manje verzirani će tvrditi da je to špricer, rodoverci će se kleti u medovinu, a šaljivdžije će reći da je to voda.

Ivo Andrić je pisao o raspusnim vinima naše mladosti koje nas teraju na bunt i ludilo, o pričesnom vinu i njegovoj sakralnosti i ozbiljnosti. Momo Kapor je znao da kaže: “Budući da pijem vino, a ne žestoka pića, ono me dovodi u jedno lepo letargično osećanje.” O rakiji su pevane pesme i pričane priče, iako je ona kod nas došla sa istoka, nakon osmanlijskih osvajanja i nije baš deo naše tradicije. Osim toga, reč rakija potiče od arapskog izraza “al-rak” što u prevodu znači “znoj”, a što je direktna ascocijacija na proces destilacije.

Pa šta je onda tradicionalno srpsko piće?

U Dubrovačkom arhivu čuvaju se dokumenti u kojima piše kako je car Dušan Nemanjić, od naroda (s razlogom) prozvan “Silni”, uoči svog krunisanja od Venecijanaca naručio 33 čaše od skupocenog metala. Te čaše su bile za njega lično ali ih je, zbog njihove velike vrednosti, poklanjao i svojim plemićima – uzdanicama, među kojima je bio i Pribac Hrebeljanović, otac potonjeg kneza Lazara koji je na njegovom dvoru bio logotet.

Šta je Dušan Silni pio iz tih čaša?

Logično je da je pio vino. Kazani sa rakijom će se zadimiti tek koji vek kasnije, a medovina, jamačno, nije bila “u modi”. Vino se “blažilo” vodom, ponekad i začinima koje su u Srbiju donosili promućurni dubrovački trgovci, pa i voćem, kao što su to činili Vizantinci i stari Latini pre njih.

Međutim, ostaće iz vremena Dušanove vladavine i podosta zakonskih akata, pored onih o tome kako se lopovu seče ruka, silovatelju nos a ubici glava, pravedni i strogi srpski vasilevs doneo je i jednu bitnu odrednu – o tzv. “žitotrebiju”. Posle žetve, kada se žito “trebilo”, tj. pravila selekcija najboljeg i manje dobrog, najbolji ječam i pšenica su išli caru, na dvor, malo manje kvalitetan je išao u manastire, monasima, a ono što ostane – običnom narodu.

Šta će Dušanu toliki ječam, pitao bi se neko?

Pa za pivo, naravno.

U srednjem veku, pivo je povezivalo sve slojeve društva. Pio ga je car na dvoru, pilo ga je plemstvo na svojim posedima, njime su se krepili monasi po manastirima, a najbolji način da se konzervira voda bio je da se pomeša sa ječmom i malo hmelja. U vremena velikih gladi, pivo se davalo deci, starima i bolesnima, služilo se po krčmama i usputnim svratištima, pili su ga vitezovi, kovači i bibliotekari.

Pile su ga i žene. Samo krišom.

Pivo se točilo na turnirima, svadbama i pomenima. Pivo je bilo prisutno svud, i u raskošu gospodskih dvorova i u sirotinji sebarskih koliba.

A kakvo je bilo to srpsko srednjovekovno pivo?

Bilo je mutno, bilo je nefiltrirano, imalo je crvenu boju – i bilo je jako.

Takvo pivo Britanci danas zovu “ejl”.

Ne znamo kako su naši preci zvali to svoje, autentično, srpsko pivo, ali nije ni važno…

Vratimo se čaši Dušana Silnog.

Istoričari se kunu da su te čaše služile za ispijanje vina. Zbog oblika i zbog slutnje da zlatna posuda takve finoće ne bi trebalo da bude nešto sa čijih oboda će curiti pivska pena… Ali, da li su u pravu?

I šta bi Dušan Silni rekao na sve to?

Priča se da se u riznici manastira Hilandar čuva čaša Cara Dušana. U stvari, ima ih nekoliko, različitih veličina i izrade, ali, vele da je jedna posebna. Ona zaprema skoro dva litra, od slonovače je, a modža i od nekog kvalitetnog metala ili drveta. Visoka je, široka, na sebi ima gravire tipične za to vreme, klasje žita (ili ječma?), cvetove ruže (ili hmelja?), viteza na konju, devu u nevolji, aždahu koja će biti probodena kopljem, dvoglavog orla na pročelju i četiri ocila na dnu.

Na vrhu je poklopac, da vino ne pobegne.

Kažu da je Dušan, kada je bio primoran da izbegne na Hilandar prilikom epidemije kuge u Srbiji, znao da, nakon večere, sedi do dugo u noć i razgovara sa monasima.

Pritom bi pio iz te čaše.

Kažu, vino.

Priznajem, Dušan jeste bio krupan i visok čovek, preko dva metara, i mogao je, što bi rekao običan narod da “potegne”. Ali nekako nisam siguran da je uspevao za veče da stuče po 5-6 litara gromovitog hilandarskog vina. Pa u čemu je onda tajna? U tu lepu čašu, koja svojih izgledom podseća na savremene krigle, hilandarski monasi nisu svom vladaru sipali vino – nego pivo. I dok se tako sladio “tečnim hlebom” od ječma i hmelja, Dušan Silni je sanjao kako će jednog dana osvojiti Konstantinopolj.

Na žalost, taj san mu se nije ostvario.

Zamišljam kako Dušan Silni na par sati napušta svoje rajsko naselje i silazi do neke srpske pivnice. Zamišljam ga kako ulazi u nju i strogim pogledom odmerava prisutne dok mu nozdrve golica miris prženog krompira, girica i pilećih krilca. Onda prilazi šanku, čovek od dva metra i petnaeast, polaže svoje ogromne šake na lakirano drvo, preseca šankera pogledom iz svojih crnih, skoro pa vučjih očiju i pita:

“Imate li kriglu od dva litra?”

I dok sam sedim u pivnici koju drži jedan moj prijatelj, zagledan u mutnu penu na vrhu pinte, pitam se:

“Šta bi bilo sa nama da nismo imali vladare koji su voleli pivo?”