O radosti

Najpoznatiji pisci pišu za vas

NEOPHODA

Umreću ranjav i željan.

Bora Stanković, „Gazda Mladen”

Koščati prsti nagrče se na gornjoj četvrtastoj ploči peščanika, golemog i očevidno vremešnog, te ga gotovo tresnu tačno na sredinu stola, čineći tim pokretom nešto istovremeno sudbinsko i svečano. Dlan ostane na klepsidri. Glas ishrapavljen starošću onda kaže: „Dok pesak iscuri, reći ćeš mi zašto si ovde.” Gošća ustukne, zbunjena ritualom. Iako zna zašto je tu. Zna bolje no išta na svetu. „Kuda bi da odeš?” Još ne veruje, ali pristaje. Vrag odnosi šalu. I bojažljivo, suvih usta, ona izgovori. Prag. Tačan datum. Godina, dan, sat. Hoće li me boleti, pita koji tren kasnije, već smeštena na stolicu za mušterije, pod prigušenim svetlom u skučenom stanu nakrcanom tobože mističnim predmetima iz sitničarnica. „Od mojih ruku ne”, ravnodušno upozori opsenarka (a šta ako ovo ipak nije opsena?), raspucavajući zglobove šaka. „Zavisi isključivo od sećanja u koje putuješ.”

Kao da je to sve što je čekala da čuje, posetiteljka sanano sklapa oči, pristajući na igru. I dok se te noći prsti spuštaju na njeno teme, ona misli na drugu, davnu noć. Bože moj, ako te ima. Na druge prste. Svoje. Bar mi ti ovo ne uzmi za zlo. I jedan sasvim drugačiji dodir. Skuplji od veka.

***

Niti su s njenih časova bežali, niti im je bila bauk. Ma kakvi, obožavali su je. I onom najgorem đaku bila je draga. Nije malo, kad uzmete u obzir koliko je gorljivo nastojala da im usadi nešto što, da se ne lažemo, nije od ovog vremena: ljubav prema čitanju. Znate kakvih sve profesora ima, ogade i zainteresovanoj deci predmet. A koliko njih je zbog nje, baš zbog nje… pa evo, ova mala Marica što sad kod nas u gimnaziji predaje, ona vam je njen đak bila, a ima ih što i u Beogradu rade. Pričalo se da je osobenjak, dobro, ona to i jeste bila: uđe u učionicu u onim svojim haljinama na cvetiće, matora već a sva kô devojčica, s onom svojom uvek na kratko ošišanom kosom ofarbanom u crveno, pa ti odmah upadne u zanos čim počne da predaje: čita im, pa ih kao nešto drugo zagovara, pa kad se oraspolože, a ona ti ih vrati na tu pesmu ili pripovetku, knjigu koju obrađuju, pa im kaže – e, to im je uvek govorila: kod mene, svako ima dvojku samo ako je miran. Ali, što da imaš samo dvojku? De, pročitaj to malo, ili bar slušaj, pa se uključi, pričamo, razmišljamo zajedno. Nije to mrtvo slovo na papiru. Književnost je život. I sad mi se čini… ona jeste živela kroz priče i stihove.

Profesorka Nevena Ognjanović, tiha vlasnica pedesetak leta i blagih crta lica, dopusti da joj načas preko obraza preleti nasluta slatke strepnje, dok gleda u ceduljicu što viri iz torbe položene na katedri. Šum tablete u čaši vode prene je i vrati. Shvata: penkalom lebdi nad rubrikom u koju valja upisati čas, trenutak je zacario. Zarumeni se. Osmejak joj se otme, u njega uvije misao; odloži je dublje u sebe, kako je oduvek činila, i pomisli: ja sam ova čaša. Misao silazi, šumi i rastapa se u golicavu milinu. O, neka je. Nek se razleprša. Tako. Hajmo sad. Penkalo se meko spušta i ispisuje ime Divnog, večno dostojanstvenog. Onoga koji je bio razapet između dužnosti i bića, noseći svoj usud do kraja. Otpije gutljaj, pročisti grlo, izvini se zbog prehlade i počne.

„Moj dobri kolega Bajčeta ima tu sjajnu tezu da je san Mandušića Vuka zapravo lirska pesma umetnuta u Gorski vijenac. Buncajući u snu, junak živo pripoveda o noći kada je dopustio sebi da na snahu Milonjića pogleda drugačije. Vidite početak, šta ovde imamo? Tako je, Gligorijevićeva, to je slovenska antiteza. Ali neobična. Po čemu? Dabome. Bravo. Nema odgonetke koja uobičajeno sledi. Al’ je đavo, ali su mađije, ali nešto grđe od oboje. To grđe bila bi, je li, zabranjena ljubav. Strast koja krši pravila. Međutim, koji stih kasnije: no me đavo jednu večer nagna. Dakle, za Mandušića, ipak je đavo vukao konce: za Milonjiće ga veže devetostruko kumstvo, a on je svejedno, kaže, kao malo dete zaplakao gledajući kumu kako raspliće kosu i žali za izgubljenim mužem.” Zastane. Tableta još šumi. „Naravno, ništa nije uradio. I neće. No, i dalje sanja onu noć.” Pogledom ponovo okrzne papirić u torbi. I nešto tanano zaigra joj oko usana. „Šta mislite, zašto to sanja? Iz krivice, ili zato da ponovo proživi onaj sladak trenutak?” Verovatno oba, kaže jedan dečak. Slože se i drugi. Profesorka klimne glavom. A nije li jedno od ta dva ipak snažnije, nije li, umalo da pita.

Ne pita.

I ovo sad, ovaj lelek što se posvuda čuje, „klinci ne čitaju”, nikad ona na tu malodušnost nije pristala. Nije, doduše, ni poricala: knjiga današnjoj deci ne leži na srcu. Ali nije se s tim mirila. Pitajte, svako će vam reći: odavala je utisak osobe koja kroz život korača, onako, krotko, prihvatajući da stvari stoje kako stoje, a ipak čineći sve da dobro i lepo prevladaju. Ne može se spasti svet, govorila je, ali mi, deco, mi možemo. Duša može. Nema nikoga u ovom našem malom gradu, a to vam ne kažem tek kao njena najbolja prijateljica, ko će vam krivu reč o njoj reći, zadužila je ljude onoliko. Ovde još ima tragova lepog, starovremskog poštovanja prema onom ko ti decu uči i vaspitava. Ima, istina, i onog palačankog, šta ćete. Što su voleli da spomenu kako su je đaci zvali Baba Devojka, to je zato da zabašure kako su to deca od njih, od roditelja, čula. Što su se sašaptavali da – opet, od dece – čuju kako je celog života volela Mitra, kako se to naprosto vidi i oseća kad ruku pod ruku odlaze u zbornicu da odlože dnevnike i popiju kafu, kako se zbog njega nikad nije ni udavala – to vam je, eto, tako, bez takvih priča ne biva. Ali nešto vaistinu rđavo o njoj da čuješ, to nećeš. I prošle godine, kad je ispratismo, nema ko nije na sahranu došao. Kako je živela, tako je i otišla: spokojno, u snu, bez grča na licu.

Jeste, svi su došli, učenici lep govor sastavili. Ode Nevenka u grob, i ponese ono svoje sa sobom. A šta je na duši nosila, to je samo meni poverila, i samo jednom. Dobri ljudi ovde žive, ali znala je, ne bi je nikad razumeli. Ni Mitar ne bi, iako su celi život nerazdvojni bili, od malena. Ima tako stvari što ni najbližem ne kažeš, ima istina što otćute u tebi celi vek. Stvrdnu se u tugu, pa te senče iza dana, žive ti u jastuku. Al’ nemojte misliti da je s njom tako bilo. Gde bi drugi verovatno patili, ona je nalazila utehu. I više: nalazila je radost.

S trećacima je već teže: oni umeju i da objasne zašto im se pisac ne dopada. Meni je taj Stanković depresivan, kaže mala Pešićeva. Jeste, hitro se nadovezuje Nataša, jedva dočekavši da neko načne temu; ti njegovi junaci celi život – zakoluta očima kao da po plafonu traži pravi izraz – pa, oni trpe svoj život. Ohrabri se izborom, pa dometne: kako je to mučno i beznadežno, da eto tako živiš znajući da nikad, da nikad… llce joj se zaozbilji: meni je nikad jedna strašna reč. Zašto tako misliš, pita profesorka, dok u sebi ponavlja adresu s ceduljice; već je i broj telefona znala napamet. Zar će se zaista upustiti u to? Zna gde bi Vuk Karadžić takvu priču uvrstio. Kojekakva čudesa što ne može biti. Ali kartu za Beograd već je kupila. Osoba koja joj je kazala da onamo ode nikad je ne bi slagala. Nije ovaj svet samo ono što se vidi, rekla je, ta osoba, prijatelj iz studentskih dana, kao da se podrazumeva. Tako mislim, nastavlja Nataša, zato što mi zvuči kao ultimativna nesreća da celog života nekoga voliš a ne budeš s tom osobom. Šta tu ima nejasno? Biti s voljenom osobom, to je neophoda. Nevenu obasja ponos: kakva divna, divna reč. A dečaci u poslednjoj klupi do prozora podgurnu jedan drugoga i zakikoću se. Mitar, Mitar. Šta je, momci, rasmehne se profesorka, znate nešto što Baba Devojka ne zna? Ma ništa, kaže Perić, nego, eto, možda aseksualnim osobama to nije ova, kako reče, neophoda, ostalima mora da jeste. Gimnazijalci, pomisli profesorka. Čak i najgori đaci postanu rečiti. Ustane, zalupka prstima po stolu, i svako je mislio da baš njega ili nju u oči gleda dok govori: „Zapamtite, deco: ne postoji nesrećna ljubav. Ni neuzvraćena nije nesrećna. Ni neostvarena. Ni ona neizrečena. Ljubav nije posedovanje. Ni uslov. Ni nemir. A je li neophoda? Da bi se živelo? E to jeste. Samo to jeste.” Pa preko nekog drugačijeg, a opet čednog titraja usana, ipak dozvoli sebi: „I nemoj, Periću, olako poverovati da postoje aseksualne osobe.” Učionicom se zaori smeh oduševljenja, potom i aplauz.

Dok iz škole izlazi s Mitrom, on joj živo, po ko zna koji put, tvrdi: „Stvarno misle da ih ne vidiš kad prepisuju, ej! Kao da mi nikad nismo u klupama bili! Ne kapiraju da sa stola tačno, kô na dlanu, vidiš šta rade. Misle da su puškice njihov izum!” Nevena se grohotom smeje, naslanjajući glavu na njegovo rame. I misli: kako se glatko klizi niz svakodnevicu. I misli: je li onda ono planirano, suludo putovanje – iskliznuće? I dodiruje misli koje joj peku i blaže jagodice na prstima. I sve se te misli razroje kad vidi Mariju, onamo u kolima, kako ih po dogovoru čeka da zajedno odu na večeru. I nikad ne zna šta je brže: osmeh, koji se vidi, ili ono nešto nevidljivog stida što je načas, samo načas žacne kad im se pogledi susretnu.

A šta bi, šta bi tek Mitrova Marija mislila kad bi znala… ili je znala, odavno, ali je odabrala da ne zna?

Mitar i Nevena, njima su, razumete, i roditelji bili kućni prijatelji. Njih dvoje odrasli zajedno, iste škole završili, i osnovnu i srednju. Dok su studirali, jedno vreme su čak i cimeri bili. On, eto, izučio za profesora fizike, ona postala profesorka srpskog jezika i književnosti. Džak soli pojeli zajedno, štono kažu. On je tu i tamo bio s nekim curama, a ona, uvek je bila povučena, uvek tako sve uz njega, uz njega, a sama. Posle on upoznao Mariju, bili zajedno do kraja studija, pa se i uzeše, dobiše dete. I ne znam… ne znam kad je Nevena ono shvatila. Je li znala i ranije. Je li znala oduvek. Čovek bi pomislio da joj lako sigurno nije bilo nikad. Naročito zato što se nikome nije otvorila.

I onda… bolest ju je, sirotu, već bila prikovala za krevet. I samo tad, na kraju… pa i to šapatom, kao dete kad ti pokloni svoju tajnu. Pamtim, pogledala sam je u oči, nisam mogla da sakrijem čuđenje. A taj njen pogled, nikad ga zaboraviti neću. U njemu ni tada nisam našla ništa osim radosti. Reče mi lepo, razgovetno, i onda, ovako, stavi kažiprst preko osmeha: psst.

Njena usta više ništa nisu rekla. Ode moja dobra Nevenka, dva dana kasnije.

Sad, vidite… šta da kažeš, šta da misliš? Svi znaju da se to ne bira, ne može čovek protiv sebe. Svi znaju, a opet, u ovako maloj sredini, kad bi se tako nešto čulo… pa, razumete. Ko zna i sam Mitar kako bi se osećao da mu je rekla. Bili kao brat i sestra, pa kako bi onda…? Sigurno se više od svega bojala da njega time nekako ne uvredi. On je porodičan čovek, što kažu: tradicionalista. Njihov odnos sigurno više nikad ne bi bio isti.

A ja… sedim tako ponekad i pomislim kako bi ovi ljudi, da nije ćutala, zanavek okretali glavu od nje, ni krive ni dužne. I pitam se: ako je greh, čiji bi bio? Njihov ili njen?

Glas o tojn ženi, rekao je prijatelj, širi se tiho. Neko čuje, ali otpiše na praznoverje. Vračare, vidovnjaci, gatari, iscelitelji, sve se to jednako opire razumu, pa neki ipak veruju. U staru ženu koja ima moć da „pipa misli”, prstima da te vrati u sećanje, da događaj ponovo proživiš kao da je prvi put, da ga budan odsanjaš – u to se pak teže poveruje. Moraš silno, silno da želiš. Jedino to privodi ljude njenoj stolici. I svako dođe ponovo. Ime joj je Olga, i kunem ti se: istina je. Ne znam kako to radi, ali radi. Dok voz klopara, profesorka Nevena Ognjanović doseća se nebrojeno puta ovog razgovora. Silno da želiš. Jeste, baš je tako rekao.

Meni su rekli da vi pišete. Ne pratim, izvinite. Nevena bi sigurno znala. Možda ovo vama nije ništa posebno, sigurno vas stalno vuku za rukav, svak misli da ima priču. A kad dođe u izvesne godine, onda misli i da je važna, posebna, šta li. Možda vam se učini i da sam sebična, da hoću sebi dušu da olakšam. Al’ verujte, nije samo to.

Sanano sklapa oči, pristajući na igru. I dok se te noći prsti spuštaju na njeno teme, ona misli na drugu, davnu noć. Na druge prste. Svoje. I jedan sasvim drugačiji dodir.

Prag. Njih troje. U iznajmljenom stanu, nakon prvog obilaska grada. Mitra je prvog savladala ona blažena udruženost umora, dobrog piva i utisaka. Uveliko spava, onamo u drugoj sobi, dok njih dve još sede za stolom i pričaju o Kafki.

Nego me, eto, progoni.

A da mi malo izmasiraš ramena, kaže odjednom Marija, sva sam se ukočila od puta.

Progoni me što je svet oguglao na sve, ogrezao u ravnodušnost i nikog nije briga za drugoga, nimalo, manje od nimalo, a opet, rogači oči i osuđuje. U malim mestima lepo vidiš. Osuđivanje, to je naša tradicija.

„Čekaj, da smaknem ove bretele. Tako, sad možeš.” Neveni zadrhte dlanovi.

I nešto mislim, neće se to nikad ovde promeniti.

Položi ih na Marijina ramena, nežno a sigurno, i počne. Koža se ugiba pod prstima, i ona oseća njen miris. Načas joj se zavrti u glavi. A onda se prepusti. Siđe u svoje jagodice celom dušom.

Marija zabaci glavu unazad. Usne joj se, dok žmuri, sklope u sladak, sladak osmeh. A Nevena oseti da bi zaplakala kao dete gledajući je.

Pa eto, ako nađete volje, napišite koje slovo o mojoj prijateljici. Možda mi samo treba da još nekome ne bude svejedno. I molim vas, promenite joj ime.

Marijine oči tada se naglo otvore, krhki mehur u koji se vreme načas začaurilo raspukne se, usne se pomaknu i kažu: „Baš ti hvala. Kako ću sad lepo da zaspim!”

Nije, na kraju, ni važno kako se zvala.

Samo učinite da se pretvori u priču. Ona je toliko volela priče.

U Pragu, u jednom iznajmljenom stanu, jednog leta, dvoje ljudi spokojno spava, dok jedna žena dočekuje zoru za stolom, gledajući u svoje dlanove. Na jednom kraju usana sedi joj nešto nalik krivici.

Onaj drugi zalučila je tiha, večna radost.