O mudrosti

Najpoznatiji pisci pišu za vas

MOJ DEDA VOJA, DOK PIJE PIVO, A KIŠA PADA NA PANTELEJU

Svi pamte osamdesete kao neko čudesno vreme. Crveni pasoš, Live Aid, džins iz Trsta, prvi kafići, dobra muzika, loše odevanje, krpice iz “Kluza”, stripovi novosadskog “Dnevnika”, sakoi sa povrnutim rukavima, Majkl Džekson u spotu koji je režirao Martin Skorseze, “Radnički” u polufinalu kupa UEFA, Maradonina “Božja ruka”, Piksi kao zlatna desetka, “Poroci Majamija” i “Zakon u Los Anđelesu”, “Dinastija” i “Dalas”, Brena Nacionale, Bijelo dugme i Paket aranžman, prijatelj Milan i prijatelj Žika u “Ludim godinama”… I neki “Bolji život”, ali samo na televiziji.

Ja ga pamtim, između ostalog, i po mom dedi Vojislavu, stamenom zaplanjcu nebesko plavih očiju i čvrstog karaktera. Odrastao u siromaštvu, bio kadet kraljevske podoficirske škole, učestvovao je u Aprilskom ratu, bio sužanj u logoru ratnih vojnih zarobljenika, prešao peške Mađarsku…

Nakon rata je zasnovao porodicu i postao profesionalni vozač. Bio je jedan od osnivača “Niš ekspress-a”, proputovao je Evropu… U to vreme, vozači su bili gospoda. I nosili su uniforme i šapke – kao piloti. Deda je vozio “Grejhaundov” autobus od Niša do Beča, Berlina i dalje… Autobusi su bili kao avioni, imali su čak i stjuardese.

Kada je otišao u penziju, kupio je sebi parče zemlje na Viniku, brdu iznad Niša gde su nekada, u vreme Konstantina Velikog, bile patricijske vile. Tu je podigao skromni vinograd i obrađivao ga.

Leta su bila naročito lepa tih godina. Blaga, ali nekako kratka.

Često je znala da niotkud udari kiša.

Znate one letnje kiše, ko u pesmi Dejana Cukića, što padnu u pravo vreme, da blagoslove zemlju i njene plodove i rashlade nas smrtnike.

Sećam se, deda bi tada uzeo belu drvenu stoličicu i flašu piva, stavio stoličicu na trem, seo na nju, otvorio pivo, otpio jedan dugi gutljaj… i gledao kišu kako pada. Ništa više. Samo to.

Često sam se pitao o čemu to razmišlja dok sluša kako teške kapi letnje kiše dobuju po krovu trema.

Da li se sećao možda kako je isto tako padala kiša 1943. u logoru za ratne vojne zarobljenike “Zaganj” u Poljskoj?

Ili se možda sećao kako je nekog istog takvog kišnog dana, u leto 1945. kada je nacistička mašinerija smrti konačno posrnula pod udarcima Saveznika, davao stražu u nekoj nemačkoj zabiti zajedno sa američkim vojnicima? Nudili su ga Laki Strajkom i čokoladama. Kasnije je pričao da je tada prvi put probao čokoladu u životu. I da je Laki precenjena cigareta. On je više preferirao domaći duvan i “Moravu” u crvenoj paklici.

Ili je možda, između dva gutljaja domaćeg piva, prizivao u sećanje ukus nemačkog ili skandinavskog, možda čak i češkog… To pivo je, svakako, imalo u sebi gorčinu hmelja i slatkoću slobode.

U savezničkoj službi je i postao profesionalni vozač. Položio je za sve kategorije teretnih vozila, od autobusa do cisterne. Međutim, kada se vratio u otadžbinu, koja je tada već imala novo ime – Federativna narodna republika Jugoslavija – nije mogao bude primljen u službu jer nije imao položen traktorski kurs. Obaška što su komunisti gajili nepoverenje prema nekom ko se stručno osposobio kod mrskih zapadnjaka i kapitalista.

Diploma o položenom kursu za traktoriste je u jednoj od fioka mog radnog stola. Pohabani komad papira sa plavim okvirom, gde ispod dedinog imena i velikog kružnog pečata sa petokrakom piše: “Smrt fašizmu, sloboda narodu!”

I kao da ga sad vidim… U kući koju je sazidao sam, sa svojih deset prstiju. U penziji. U nekoj novoj vrsti slobode. Pije pivo i zamišljeno gleda u kišu. Zna da je to dobro za voćke… Naročito za vinograd. Uskoro će berba, pa pečenje rakije i otakanje vina… Pomoći će mu sinovi i unuci, kao i svake godine.

Da li je to ono čemu svako od nas teži?

Mir, sloboda, iskustvo… Malo kiše i – flaša običnog “zidarskog” piva.

Deda je umro početkom ovog veka, kome nije pripadao, otišao je, dakle, na vreme.

Ponekad sednem na trem sada već prilično oronule i propale kuće. Gledam u dvorište i stari orah kojijoš uvek stoji tamo. U belu ogradu na kojoj je deda svakog 9. avgusta na svetog Pantelejmona, dočekivao goste.

Posle osamdesetih su došle devedesete. Nakon njih, famozna tranzicija… Negde usput smo izgubili taj mir, počeli da živimo prebrzo i otuđeno.

Ali ja se rado setim dede i njegovog pivskog “zena”.

Otvorim flašu piva, popijem dugi gutljaj, gledam preda se. Zamišljam toplu letnju kišu koja pada na trem negde u avgustu 1987.

Stvari se menjaju, život ide svojim tokom, ništa nije isto, mi smo malo stariji i (možda) malo mudriji.

Ali pivo je i dalje dobro.

Ponekad pomislim da je to sasvim dovoljno.