O hrabrosti

Najpoznatiji pisci pišu za vas

TROŠNE, SATRULE STEPENICE

Iz lakog dremeža prenuo me je zvuk dotrajalih vrata kupea, škripa čiji se falset neprijatno uzdizao do cviljenja. To, i neočekivano hladan vazduh. Kad je čovek zakoračio unutra, sa njim je ušlo nešto više od hladnoće. Nešto što ne osetiš na koži, već u kostima.

Sada mogu samo da žalim što se nisam držao tog prvog utiska.

Star, izuzetno visok. Brada od nekoliko dana. Seda kosa, ovako, do ramena. Masna. Upale oči. S kojih vise kese podočnjaka, dovoljne da u njih stane mnogo nesanice ili pića. Duguljasto lice. Nagrčeno. U onu trajnu grimasu što je imaju ljudi kojima kao da se svaka okolnost unapred dosadila. Čelo isprugano, tanka fasada koja verno oslikava misli naslagane jedne preko drugih. Donja usna isturena, nos konturama prati oblik face. U njegovom korenu ističu se bore i obrve, koje jedva da je imao. Bleda, voštana figura ogrnuta u vetrovku; tanak plavi džemper prizvao mi je u sećanje opis iz jednog domaćeg romana: izgledao je kao da truli na njemu. Jedva me je i okrznuo očima. Više ga je zanimalo da odabere gde će se smestiti.

A ja sam pak zurio u njega tupo i uporno, ne tajeći negostoljubivost. Mrzim ljude koji podrazumevaju da saputnici moraju biti i sagovornici; on je već na drugi, rasanjen pogled delovao kao jedan od onih koji samo prividno vole tišinu, zapravo vrebajući da je budzašto unakaze. Često putujem vozom. Znam. Ko vas odmah pozdravi, često otćuti sve do svoje stanice. Ko uđe bez reči, pa još natmuren kao da mu se kakva teška muka navalila na pleća, taj samo čeka priliku da vam tu muku poveri. Naravno da mu u stvari ne treba maramica, naravno da mu vi ne možete uključiti grejanje koje ne radi, naravno da ne bi pazario ukrštene reči ako već nema olovku. Sve je to samo pista za uzletanje u besmislen razgovor. Što se mene tiče, mnogo je ugodnije čitati, gledati nepoznate gradove i predele kako promiču, ili naprosto spavati. Mislio sam – voštanik je, uprkos sugestivnoj spoljašnjosti, koja u tri ujutru naglo probuđenom može izgledati čak i avetno, ona fela ljudi što ćute tek zato da ih neko pita zašto ćute. Ja nikad ne pitam ljude zašto ćute. To čine oni koji misle da su za ćutanje potrebni duboki razlozi.

Starac je napokon seo na donji krevet s desne, meni suprotne strane. I počeo da duva u dlanove, ne bi li ih ugrejao. Primetio sam da nema nikakav prtljag. Što me je obradovalo: verovatno će uskoro sići, te ću opet moći da budem sam. Ne vredi se tome, doduše, preterano nadati, naročito kada putujete od Beograda do Budimpešte; neko će pre ili posle ući. Još je i dobro što je samo on.

’Hladno, boga mi. Jel da?’

Naravno. Eto ga.

Glas mu je bio ishrapavljen, ali dobrostiv. Očekivano. Glas započinjača besmislenih razgovora uvek je dobrostiv. Hladno, da, odgovorio sam preko volje. I okrenuo se na drugu stranu, ka zidu, računajući da će u tome naći odgovor na ono što je zapravo pokušao da pita. Bio sam na gornjem ležaju, te je ono što sam upravo preduzeo predstavljalo najveću dodatnu fizičku distancu koja se mogla postići. Čak sam i pokrivač gotovo namakao preko glave.

’Ko zna peru li te pokrivače.’

Nisam odgovorio.

Poćutali smo.

Blagosloveni tajac umalo da navrši čitav minut svog jedvaživota.

’Dokle vi?’

A dokle vi, mislim s tom pričom – umalo da dreknem. Nisam. Već sam se bio sasvim rasanio. Do Budimpešte, više sam uzdahnuo nego rekao, na nekoliko dana, pa onda za Prag, na odmoru sam. Da, od spavanja očigledno nema ništa, te sam se nanovo latio knjige koju sam privremeno bio odložio pored sebe. To je krajnje sredstvo, poslednja teralica. Jedino bi čitalac pitao čitaoca šta čita.

’Je li to Bucati?’

Dođavola.

’Jeste, Bucati je, vidim i odavde. Retko ružne korice. A nikad ga nisam pronašao u nekom drugom, pristojnijem izdanju.’

Ni ja, otelo mi se. Štit mi je upravo bio probijen.

’Rđav izbor. Borhes posle Borhesa, ponegde i do besramlja.’ Već jasno osećajući da sam progutao udicu, objasnio sam: to nije jedina knjiga koju sam poneo. Pokazao sam i drugu. ’Je li moguće da nikada ranije niste čitali Orvela?’ Razume se da jesam, kazao sam. Stvar je u tome što za razbibrigu u prevozu ne koristim knjige koje nisam već pročitao. Taj praznohod u vremenu radije ulažem u obnavljanje gradiva i priliku da upljačkam koji naknadni utisak. ’I ja sam strastveni čitalac. Ih, pa moj stan odavno liči na magacin knjižare. Evo, pogledajte samo…’ Uturio je ruku u džep pantalona i izvukao telefon.

Odande je ispalo još nešto i zazveketalo na podu. Kutija tableta. Nisam video kojih.

Tobože nehajno a žurno, strpao ju je nazad. Potom je na telefonu našao željenu fotografiju i pokazao mi je, vidno ushićen.

Unapred dat opis pokazao se prilično vernim, pa i više od toga. Mislim da nikada nisam video stan toliko nakrcan detaljima. Bila je to aljkava, očudovištena verzija Vavilonske biblioteke; spratovi i spratovi tomova naslaganih u police preko svih vidljivih – tačnije, baš zato nevidljivih – zidova prostorije, na način upadljivo nezgrapan. Stešnjeno. Nabacano. ’Ukrašeno’ dunjama, teniskim lopticama, ćilibarskim koještarijama, sve to ponegde prekinuto odeljcima u kojima je nešto što mi je privuklo posebnu pažnju. Uveličao sam sliku na tom mestu. Ispostavilo se da je reč o malenim staklenim posudama, na pola puta između epruveta i čokančića. Bile su zapečaćene plutom, i u svakoj od njih nalazila se obojena tečnost. Potom sam primetio da to nije jedini pregradak nedoglednih polica gde ih ima. Kompozicija biblioteke zapravo je svako malo razbijana ovim neobičnim postavkama. I pričinilo mi se: boje kao da se ne ponavljaju. Pravi katalog čitavog spektra. Ne mogu da tvrdim, ali tako je izgledalo.

Kada sam upitao šta je u tim bočicama, oči su mu zaiskrile. Osmehnuo se. A ja sam znao: eto šta je čekao da ispriča. No, dobro, mislio sam. Svakako nije nezanimljivo.

’Sećate li se kako se završava Orvelova Osamdesčetvrta? Pričom o strahu. Najvećem strahu. Svaka osoba ima neki svoj. I kad joj se zapreti onime čega se najviše boji, biva konačno slomljena, spremna da žrtvuje čak i najmilije samo da sebe spase.’ Klimnuo sam glavom, uz opasku da slavni distopičar jeste uspeo da me ubedi u to, iako inače nisam siguran je li teza nužno tačna. ’Pa eto’, mirno je izustio, ’to je moj hobi. Naime, ja skupljam strahove. Tuđe. Dakako, samo one najveće. Eto šta je u bočicama.’

Kada je dometnuo kako nema razloga da ga gledam onako kako sam ga tog trena pogledao, te da ljudi izvesno prikupljaju i neobičnije stvari, kroz osmeh sam ga upitao je li njegov omiljeni pisac fantastike – autor knjige Dvanaest zbirki. Razdragano mi je potvrdio: ’Inače nisam ljubitelj štiva koje je pisano po istinitim događajima, ali priznajem da mi Zbirke jesu posebno prirasle srcu.’

Ja pak priznajem ovo: odavno verujem da će postradalost od književnosti jednoga dana dobiti status zvanične duševne dijagnoze. Labilnim duhovima ne može biti svejedno kad posvedoče Ćamilovom poistovećivanju s Džem-sultanom ili, u novije vreme, Bajinim s Osamom. A tek kad nabasaju na ideju da se osobe koje istovremeno čitaju istu knjigu mogu susresti u njoj, verovatno se ozare posve religiozno. Bio sam bezrezervno ubeđen da pred sobom imam slučaj gde su dva groma udarila u isto mesto: suludnik koji se potpuno poistovetio s celom knjigom i pride umislio da se nalazi među njenim koricama. Pretrčao sam kroz pamćenje: u narečenom delu, među kolekcionarima zainteresovanim za nematerijalno bilo je skupljača dana, nade, smrti, snova… ali ne i strahova. Nesrećnik se proglasio nedopisanim poglavljem od krvi i mesa. I to veoma doslednim: koliko se sećam, i tamo je bilo bočica šarenog sadržaja. Pa, mom se saputniku barem mora odati priznanje za skromnost: u jednoj od priča istog pisca, putniku se u vozu obrati glavom i bradom bog. Da nema mere, mogao je otići tako daleko da se ufantazira u tu ulogu.

Bilo mi ga je žao, ali nije da sam mu mogao pomoći. Sigurno ne više nego lekovi. Osim, eto, razgovorom. A kad izuzmem činjenicu da mi se inače ne ćereta dok putujem, u situaciji nisam nalazio ništa što me može ugroziti. Siroti starac i njegov mali igrokaz, to je sve. Šta god optimisti govorili, nema starosti koja nije surova. Pa, igrajmo se. Zašto da ne.

Dobro, kazao sam, a kako izvodite primopredaju, kako smestite nečiji golemi strah u tako majušan stakleni zatvor?

Oduševljen, pohrlio je rukom u drugi džep i preda mnom se ukazala još jedna bočica, istovetna onima sa slike. U njoj je bila providna tečnost. Verovatno voda. Mada je njegov zadah sugerisao drugačije. ’Veoma je jednostavno. Poverite mi svoj najveći strah. Ukoliko ga niste izmislili, pojaviće se unutra i obojiti vodu. Fascinantno je, isprva izgleda kao da ste u nju usuli kapljicu boje, lepo se vidi kako se širi i rastvara. Ja to malo ubrzam mućkanjem. Svaki strah, to je takođe zanimljivost, ima sopstvenu boju. Mogli bismo naširoko o simbolici zašto baš ovu ili onu.’ Tu je načas zastao. ’O, izvinite. Nemojte pomisliti da takvu uslugu očekujem besplatno. Taman posla. Nije istina da se ljudi olako odriču strahova, iako bi se očekivalo. A neki se posle i gorko pokaju.’ Ponovo je posegnuo u džep i strpljivo, onako jednim dlanom, pokušao da ispravi nagužvanu, iskrzanu novčanicu od sto evra, koju je onamo našao. ’Proverite, prava je! Marljivo štedim kako bih sebi priuštio radost bavljenja kolekcionarstvom.’ To mi je već bilo previše tužno. Ja ću vam, rekao sam, svoj najveći strah rado ustupiti bez naknade, i insistiram da bude tako. Nećkao se, ali na koncu sam uspeo da ga ubedim. Podigao je staklić uvis, prema meni, kao da je važnije da me čuje voda nego on. Oči su mu živnule, a donja usna još se više ispućila u smešnu ozbiljnost.

I ispričao sam mu, sasvim iskreno.

Još od detinjstva, progoni me jedan san. Beskrajni stepenici. Trošni. Satruli. Ambis pod njima ne vidim, ali sam ga svestan do užasnutosti koja mi briše razum. Ponekad se penjem. Ponekad silazim. Izbezumljujući strah uvek je jednako snažan. I stepenici prete da će se svake sekunde raspasti. Ili se raspadaju. Ili se raspadnu, i bezdno me uzme. Probudim se nasmrt uplašen da ću propasti. Ili nasmrt uplašen jer sam propao. Pokatkad, i to je najgore, pad me ne probudi. Ne odmah. Doživim i ono posle. Letim pravo na šiljate stene, telo se nabode na njih, a svest nastavi, nošena silom inercije, i propada još dalje, kroz mrak zgrušan unutar kamena. Što bi rekao jedan drugi domaći pisac, protrčim kroz sopstvenu smrt kao kroz traku na kraju maratona.

Onda me je – nastavljao sam ispovest – java jednom dovela u mestašce G. u Istri. Zimi, tu je svega sedamdesetak duša, ako i toliko. Tokom leta, život nabuja i G. postane prava oaza, ne samo turistička već i umetnička. Ali izložbe putniku namerniku neće sasvim preoteti pažnju od građevine koja je nesumnjivo najupečatljivija. A to je crkva na centralnom trgu. U odnosu na veličinu mesta, reklo bi se, višestruko predimenzionirana. Golemo versko zdanje posebno se ističe visokim, u nebo vinutim zvonikom, na čiji vrh niko nije kročio, vele meštani, već čitavu deceniju. Jedan moj prijatelj snimao je tih dana dokumentarni film, te je bio rad da iznađe što lepši kadar iz ptičje perspektive. Rešenje se samo nametalo. No, iz maglovitih razloga, pretekao sam očiglednost. Ja sam bio taj ko mu je predložio da se popnemo na vrh zvonika.

Sveštenik nas je poslao gradonačelniku, rekavši da nam jedino on može dati ključ. Kako sam u gradiću proveo već čitav mesec, poznavao sam i prvog čoveka. Objašnjeno nam je: nije bezbedno. Ako odlučimo da se zaista popnemo, činimo to na sopstvenu odgovornost. U ruke nam je uturio ključ iz nekog drugog vremena, velik gotovo pola metra. Pa ni tad, nije postalo stvarno. Stvarno je postalo tek kad smo, s mukom, odškrinuli vrata iza kojih su se nalazile – stepenice. Trošne. Satrule. Tako nepouzdane da su verovatno bile glavni, ako ne i jedini razlog zbog kojeg je turistima doživljaj da vide G. kao na dlanu bio uskraćen. Međutim, može se od književnosti ’postradati’ i na druge načine. Po je pisao o đavolu perverznosti, unutrašnjem teraču koji čini da delamo baš onako kako nipošto ne bi trebalo. U teoriji, nijedan razlog ne može biti manje razložan; ali, u stvari, ne postoji razlog koji bi bio jači. I ja sam, naprasno podvlašćen tim porivom, podstrekivao prijatelja na ono što je meni samom dan ranije, sat ili minut ranije, bilo najdublje nepojmljivo. Eto zašto nisam do kraja poverovao Orvelu. Je li to pitanje ponosa ili zaslepljenost čistim ludilom, tek – ljudi jednim delom duše žude da se bace strahu, pa i onom najvećem, u naručje.

I popeli smo se. Polako, naizmenično osvajajući platforme kako ne bismo istovremeno opteretili krhke stepenike svojim telima, hrlili smo ka vrhu zaglušeni ehom lepeta golubljih krila, izbegavajući da ugazimo neke od njihovih uginulih drugova, a behu posvuda na našem putu. Šta sam tada osećao, to je odonud moći reči. Hodao sam bukvalno kroz svoj san, kroz svoj strah, svi su se košmarni stepenici slili u te i bili baš ti, baš tu, baš tad, svaki je otelotvoravao po jednu moru, a metafizički ponor stvrdnuo se u prokleto stvaran beton što strpljivo čeka onamo dole da se o njega razbijem. Instinkt je zastrašujuć autopilot. Osećaš kako ti se najcrnje slutnje roje, a on svejedno besprekorno radi svoj posao i vodi te dalje, pušta da ti misli kloparaju glavom i dušom a ne da nadvladaju. Životinja u tebi protiv čoveka u tebi. Životinja pobeđuje.

Korak po korak, popeli smo se. Čovek se javio tek kad je, opijen trijumfom na kraju, shvatio još jednu očiglednost: odozgo valja i sići. Agonija je bila tek polovina agonije. Što nije bilo ono najgore. Tek tu, pokraj gargantuanskog zvona, nasluta stvarne veličine našeg bezumlja počela je da mi se prikrada na svojim ledenim prstima. I pitao sam prijatelja koliko je sati. Pet minuta do tri, rekao je uzbuđeno montirajući kameru, zašto? Ošamaren užasom, oduzetih udova, kazao sam: zato što će zvono u tri zazvoniti. Dok nam se unezverenost verala uz kičme, pogledali smo najpre jedan u drugoga, potom u prostor: oko zvona ga je sa svake strane bilo svega metar, ako i toliko. Ako nas ne bude smrskalo ili oborilo preko slabašne ograde, u najmanju ruku ćemo ogluveti. Gledajući svog prijatelja u oči, ponovo žacnut onim istim đavolom u utrobi, rekao sam mu: imaš tri minuta da napraviš snimak, i onda bežimo. Bežimo niz stepenice, pa kako nam bude.

Kako smo uspeli, to mi dok živim neće biti jasno. Zasigurno nije izgledalo kao da sreća prati hrabre. Pre će biti da smo mi jurili za njom, prestravljeni da nam ne pobegne.

Pamtim: odozdo sam još jednom osmotrio stepenice, ne verujući da su i one izdržale nas, i mi njih. Pamtim: stajale su tamo, zlokobne i ružne, slabe a svemoćne, kao da govore: čekamo nekog drugog. I pamtim: nisu čekale mene. Ipak nisu čekale mene. Nikada nisu čekale mene. Od tog pa do današnjeg dana, nikad više nisam usnio onaj san. Nikad više.

Kad sam izgovorio tu poslednju rečenicu, zastao sam, nanovo omamljen mirom. Ko zna koliko je prošlo pre no što sam zapazio izraz na starčevom licu.

Zasenčilo ga je nešto mračnije od razočaranosti. Izneverenost. Ljutnja. Ili mržnja.

Streljajući zenicama bistru vodu u staklu, tiho je, kroz stisnute zube, rekao: ’To nije priča o strahu. To je priča o hrabrosti.’ Ne idu li uvek zajedno, upitao sam. ’Ne. Ne idu uvek zajedno’, izustio je još tiše, spremajući bočicu nazad u džep. Nakon čega je ustao i krenuo ka vratima. ’Kuda ćete tek tako? Čekajte. Pa evo, ispričajte vi meni svoj najveći srah, ako hoćete’, bubnuo sam, tek da nešto kažem. Ne osvrćući se, odgovorio je. ’Pobogu, videli ste moj stan. Horor vakui. Znate šta je to? Strah od praznog prostora. Od praznine.’

’I od usamljenosti’, dodade. Glasom koji već beše šapat.

Rastužen više no što bih od sebe očekivao, kazao sam da ga nikad neću zaboraviti. Ne znam kakvog je to smisla imalo. Valjda sam bio uveren da su ga svi zaboravili. Da mu tako nešto treba reći, makar mu ništa ne vredelo. Kao što mu ni lekovi belodano nisu vredeli. Jednako nedomišljeno, dodao sam: ’Ako hoćete, možete mi ostaviti tu bočicu. Čuvao bih je kao uspomenu na ovaj susret. Tako ćete znati da vas pamtim.’

Nasmejao se, hrapavo i oporo. I rekao da mi suvenir, nažalost, ne može ostaviti.

Zato što se naš susret odigrao u snu.

’Ne mislite valjda da se na javi strahovi mogu zatočiti u komad stakla?’

’Uveravam vas, prilično sam siguran da sam budan’, kazao sam blago, kao da ga tešim.

’Nisam ni rekao da smo u vašem snu. Ja sanjam vas. A vi… vi ćete mene tek sanjati. U to budite sigurni.’

Izgovorio je to, i više ga nije bilo. Ne u treptaju oka. Nisam čak ni trepnuo. Nestao mi je pred očima kao da nikad nije bio tu. Osim u hladnoći. Onoj koja mi je ponovo zacarila u kostima, da više ne ode.

Da, san o stepenicama nikada se više nije vratio. Sada sanjam kupe. I starca.