O entuzijazmu

Najpoznatiji pisci pišu za vas

Pisac

„Sa penom“, procedio je, namršten, tiho podrignuvši. Nije trebalo da pojede burek.

Otpio je debeli gutljaj piva, pena mu je napravila brkove, koje je je, poput zidara, obrisao nadlanicom. Sve ono što je u tom trenutku video, bilo je jedno veliko ništa. U kadru pred sobom, mogao je da vidi sunce koje se razlivalo po ogradi parka, debelu ženu sa buldogom, obučenu u nešto nalik zavesi, mladu majku kako ponosno vozi kolica, penzosa u kariranoj košulji sa novinama u rukama, automobile, izlog stare sajdžijske radnje preko puta ulice.

Pogledao je na sat. Obično u ovo vreme ne sedi u kafiću i ne pije pivo, ali „sad je sve drugačije“. Kiselo se nasmešio na taj eufemizam. Više i ne mora da gleda na sat, ne mora nikuda da žuri. Sledeći gutljaj piva odjednom mu je bio gorak.

„Život je, ionako, sranje“, pomislio je, posmatrajuci tupo kako pepeo raste na njegovoj cigareti, kao kod onog matorog profesora u „Amarkordu“.

Nije mu prvi put u životu da dobije otkaz, ali ovo jutros, teško mu je palo. Možda zato jer je loše vesti morao da čuje od nove direktorke marketinga. “Smanjujemo broj zaposlenih”, rekla je suvo, a on je progutao knedlu. Njen ekspoze je trajao nekoliko minuta, zapamtio je samo da, iako niko ne osporava njegovu stručnost, “poslednjih godinu dana niste baš pokazali neku veliku strast u poslu”.

“Pa, ne radim na porno telefonu da bih vam pokazivao strast”, pomislio je.

Mala štuka “puna strasti” se zatim nakašljala, popravila kragnu na košulji, i pružila mu ruku.

“You talking’ me?”, uperio je kažiprst u nju u stilu Roberta de Nira u „Taksisti“, okrenuo se i bez reči izašao napolje.

U sebi je psovao. Očajavao. Patio. Mrzeo. Paničio. Naći će drugi posao, isti takav i bolji, svima trebaju dobri urednici, školovani, naći će novi posao, kao od šale, ima samo četiri banke, i ni za šta nije kasno, smisliće već nešto.

Preko puta ulice, učinila mu se na trenutak, ona. Izvio je čak glavu, vidik mu je bio zaklonjen, jer je konobar koji ga je mnogo puta služio, kao i obično, hteo da priča sa njim o knjigama:

“Da li si čitao roman one spisateljice, našao sam kod nje jednu rečenicu, mnogo jaku…?”

Nije ga slušao.

Bio je zagledan u devojačku priliku preko puta ulice, i, ne, nije to ona, mada izgleda isto, taj je tip, mršava, u haljinici na cveće, konjski rep, ko bi rekao, ista Malena. Na trenutak ga je obuzela seta, kao da je odjednom dolepršala do njegovog stola i dunula mu u lice, mogao je čak da oseti njen dah koji miriše na žvaku sa ukusom crnog groždja, ali oko njega je bila samo njegova stvarnost u letu njegovog nezadovoljstva, Malena mu je lepo rekla da je kraj, jer u njemu nema nikakve radosti, i jer ne želi da bude sa čovekom kome je svejedno.

Žene su komplikovane. I, život je sranje.

“Da, možda je ona kokoška jutros bila u pravu. Nije bilo strasti. Uh, ah, oh. Nosite se svi.!”

Poslednje tri godine proveo je u toj izdavačkoj kući kao urednik izdanja za decu, bezvoljan. Da je bar radio na savremenom romanu, sve bi bilo drugačije, pokazao bi im šta zna. Ovako, otaljavao je posao, zaglavljen u slikovnicama, bajkama i poučnim pričama- mede i zeke nisu bile u njegovoj sferi interesovanja. Jedini zeka koji je mogao da probudi njegovu strast, bio je, logično, Playboy zekan. Zavideo je svakom piscu koji se peo sprat iznad da preda svoj rukopis – jer , osim par davno napisanih priča, kojih se stideo, on nije imao ništa.

A sad, nije imao ni posao. Život je sranje.

Žene sa cegerima već su se vraćale sa pijace, klinci koji su slavili završetak školske godine cepali su sveske, neki uspaljeni japijevac u letnjem odelu i sa tabletom u ruci, žurio je, mora biti, na neki važni poslovni sastanak, dve bakice sele su za sto do njegovog, naručile po kapućino i ćaskale o muškatlama i unucima, misli su mu bludele preko tih nepoznatih lica, na momente bi čak odlutao zamišljajući njihove živote, stanove, sudbine, odredišta, kupatila, nesreće, ručkove, ormane, ljubavnike i ljubavnice, bile su to šarene nehotične misli, otputovati tako, pomislio je, izgleda kao neka slika, Žorž Sera, “Jedno nedeljno popodne na ostrvu Gran Žat”, na primer, svi ti ljudi okrznuti njegovim pogledom…

“Može još jedno pivo?”

“Možda, posle”, rekao je odsutno.

“Svaki čovek je hodajući roman”. Mnogo jaka rečenica. To sam hteo da ti kažem.”, dobacio je konobar preko ramena.

I, nešto lepo, iznenadno, nalik poljupcu, uzdrmalo ga je. Dopalo mu se to što je čuo. Nešto se probudilo u njemu. Svakom treba, ponekad, neka takva rečenica. Inspiracija. Buđenje. Šut u dupe. Bukovski, Melvil, Bulgakov, Olaf Olafson, jurcali su po njegovoj glavi, odnekud je izvirio Maluf, i Markes i Borhes, Begbede, i mnogi drugi koje je čitao sa strašću i uživanjem, pa da, sinulo mu je, jebeš posao, i platu, i dodjavola sve, skočiće napokon u to nepregledno zastrašujuće i divno more, sad bar ima vremena, svaki čovek je roman, trebalo je ovoliko da potone, da shvati.

I, mogao je odjednom da vidi sebe kako piše svoj prvi roman, i Malenu kako mu maše i trči ka njemu u lelujavoj haljinici, i kako mala štuka koja mu je jutros dala otkaz, najavljuje njegovu promociju suvog grla, dogodine, u ovo vreme, i otpio je posledji debeli gutljaj piva kao novi čovek, i prvi put u životu znao je stvarno šta mu je činiti, i znao je da sve počinje sad, upravo sad, kad je ustao i krenuo kući, da treba samo da se usudi , i upali kompjuter.

“Hvala ti”, rekao je, odjednom uveren da život nije sranje, naročito ako ga opisuješ.

“Znaš kako se zove? Taj roman?”, doviknuo mu je konobar, krijući osmeh.

“Ne čitam žene pisce”, odmahnuo je rukom, kao da se to podrazumeva, iako više ni sam nije bio siguran u to što je upravo rekao.